SLUČAJ FRUŠKAĆ ILI MOŽE LI SE ODGOVARATI ZBOG „STORIJA“

Svi mi objavljujemo i delimo sadržaj na društvenim mrežama ne razmišljajući o “ovlašćenjima”, “licencama”, “autorskim pravima” i sličnim pojmovima, uglavnom nerazumljivim opštoj javnosti. Deluje nam da je sve što se pronađe na internetu besplatno jer je tako lako dostupno i da nikakva šteta ne može nastati zbog toga što je neko npr. objavio ili podelio fotografiju nekog lepog pejzaža. Upravo iz tih razloga, pažnju javnosti je privukao slučaj „Fruškaća“, neproftnog udruženja koje se bavi očuvanjem Fruške gore i koje je tužio izvesni fotograf zbog neovlašćenog korišćenja njegove fotografije i to na svom Instagram “storiju”.

Iako nismo imali uvid u spise predmeta, udruženje „Fruškać“ je izašlo u javnost sa informacijama o slučaju, pa ćemo se na osnovu dostupnih podataka osvrnuti na pravni aspekt slučaja i pitanje – može li se odgovarati zbog „storija“.

A.B., fotograf i autor sporne fotografije, tužio je udruženje Fruškać zbog toga što je udruženje na svojoj Instagram stranici, podelilo („šerovalo“) spornu fotografiju, i to u vidu vremenski ograničene „priče“ – „storija“, tvrdeći da je udruženje na taj način povredilo njegova autorska prava jer su fotografiju bez ovlašćenja i bez naznačenja imena autora, saopštili javnosti.

Udruženje je u svojoj odbrani tvrdilo da je fotografija prethodno objavljena na Instagram stranici „Fabrika kreativnosti“, da je vlasnik te stranice „tagovao“ Fruškać, pa su oni fotografiju samo podelili na svom „storiju“, koji ima ograničeno vreme vidljivosti (24 časa), te da je potrebno napraviti razliku između objave (posta) kao trajnog saopštavanja i storija, koji predstavlja vremenski ograničeno korišćenje i saopštavanje javnosti.

Predmet je okončan pravnosnažno, u korist tužioca, kojem je tuženo udruženje obavezano da mu naknadi štetu.

Kako nemamo uvid u spise predmeta, pretpostavićemo da je ovo kompletno činjenično stanje i da je ono nesporno, pa ćemo se osvrnuti samo na pravne aspekte slučaja:

Neovlašćeno korišćenje fotografija je najčešći oblik povrede autorskog prava u sudskoj praksi. Uglavnom se na meti ovih tužbi nađu mediji, kao najčešći korisnici fotografija, ali iz primera Fruškaća vidimo da se i svako drugo lice, fizičko ili pravno, može naći u ulozi tuženog.

Do povrede autorskog prava najčešće dolazi neovlašćenim saopštavanjem fotografije javnosti,  nepotpisivanjem autora kao i saopštavanjem fotografije u izmenjenoj ili nepotpunoj formi.

Šta to znači?

• Kada nečiju fotografiju, za čiju upotrebu nemate ovlašćenje, saopštite javnosti, vi time povređujete autorsko pravo, jer autor ima isključivo pravo da drugome zabrani ili dozvoli javno saopštavanje dela.
• Ukoliko autora tom prilikom ne označite imenom ili poznatim nadimkom, time činite dodatnu povredu njegovog autorskog prava.
• Ako pri tom, fotografiju izmenite, npr. “kropovanjem” odnosno sečenjem, izmenama kontrasta, saturacije ili na drugi način, vi time narušavate integritet umetničkog dela čime takođe, još jednom, povređujete prava autora i nanosite mu štetu.

U slučaju Fruškaća, na osnovu dostupnih informacija, može se zaključiti da je udruženje fotografiju saopštilo javnosti na svom storiju i to bez potpisivanja autora (nisu ni znali ko je autor).

Kakva su pravila društvenih mreža?

Registracijom naloga na društvenim mrežama, vi zaključujete ugovor sa vlasnikom te društvene mreže (u slučaju Instagrama, sa kompanijom „Meta“), i pristajete na njihova pravila korišćenja. To znači da u slučaju kada ta pravila zahtevaju od vas da dozvolite deljenje vašeg sadržaja na mreži, vi se kao autor saglašavate sa time da će vaš sadržaj biti dalje deljen tj. javno saopštavan od strane drugih lica, korisnika te iste mreže. Pravila društvenih mreža su po svojoj prirodi ugovor, na koji pristajete registracijom naloga, pa ako bi autor bio taj koji je otvorio nalog i objavio svoju fotografiju, on bi na taj način dao dozvolu i svim drugim korisnicima da dalje dele (u okviru mreže) njegov sadržaj. U takvom slučaju, autor ne bi mogao da zabrani dalje deljenje svog sadržaja (osim ako ga ne obriše) jer se ne bi više radilo o neovlašćenom deljenju.

U slučaju Fruškaća međutim, autor nije objavio svoju fotografiju na Instagramu, već je to učinila stranica „Fabrika kreativnosti“ (za koju ne znamo da li je na to bila ovlašćena ili ne) i koja je tom prilikom „tagovala“ Fruškać.

Dakle, Fruškać je podelio (javno saopštio) fotografiju na svom storiju, koju je prethodno objavilo treće lice koje nije autor, i koje je možda a možda i ne, imalo dozvolu za to.

Jasno je da Fabrika kreativnosti nije mogla da ovlasti Fruškać da javno saopšti fotografiju osim ako joj je autor preneo to imovinsko autorsko pravo, što je malo verovatno, s obzirom na presudu.

Pravila Instagrama

U svojim pravilima (Terms of Use), Instagram se jasno ograđuje navodeći da su korisnici sami odgovorni za autorska prava na sadržaju koji objavljuju i preporučuje objavljivanje isključivo sadržaja koji su korisnici sami stvorili. Iako svi koristimo instagram i nekontrolisano „kačimo“ i „šerujemo“ sadržaj na toj mreži, ne razmišljajući o tome da li smo ovlašćeni ili ne, pravila Instagrama su takva da nam neće biti od pomoći u slučaju autorskog spora. Instagram dakle ne zahteva od korisnika da svoj sadržaj obavezno učine dostupnim drugim korisnicima, već samo zahteva da korisnik Instagramu da licencu za korišćenje sadržaja.

U našem slučaju, čak i da je A.B. sam objavio svoju fotografiju na svom Instagram profilu, on ni prema pravilima Instagrama ne bi time dao dozvolu drugim korisnicima da dele njegov sadržaj. Dakle, ako neko bez dozvole autora objavi sadržaj na društvenoj mreži, pored njega će biti odgovorni i svi oni koji takav sadržaj dalje podele.

Da li to znači da i mene neko može da tuži za stori na Instagramu?

Da. Iako nam nije poznato da je bilo slučajeva u praksi srpskih sudova da npr. fotograf tuži fizičko lice koje je objavilo njegovu fotografiju na društvenim mrežama, ne postoji prepreka za takvu tužbu. Iako deluje da je sve što je dostupno na internetu ujedno i besplatno, fotografije kao autorska dela uživaju zaštitu i njihovo neovlašćeno korišćenje, čak i na „zatvorenom“ profilu koji može da vidi samo ograničen broj ljudi, i čak i na storiju, u trajanju od 24 časa, dovodi do povrede prava autora.

Da li nešto menja što je u pitanju „stori“ a ne „post“?

Ne. Zakon ne pravi razliku između trajnog i kratkotrajnog saopštavanja. Zakon doduše poznaje određene slučajeve kada se u određene svrhe i u ograničenom obimu može koristiti autorsko delo i bez dozvole, ali to nije primenjivo na ovaj slučaj.

Da li je od značaja to što je Fruškać bio „tagovan“ na fotografiji?

To bi bilo važna činjenica da je autor sam tagovao Fruškać (a da to nije učinila Fabrika kreativnosti). U jednom slučaju u Izraelu, sud je doneo odluku da kada korisnik Instagrama taguje drugog korisnika na fotografiji, on mu time daje dozvolu da fotografiju „repostuje“ odnosno podeli (u nekim zemljama dakle već postoji praksa o tom pitanju). Moglo bi se dakle tvrditi da je time autor dozvolio na implicitan način dalje korišćenje fotografije.

Da li odluka suda pravilna?

Komentarisati sudske odluke je uvek nezahvalno, naročito kada nemamo uvid u spise predmeta. Da li je odluka suda bila pravilno u konkretnom slučaju ne možemo da se izjasnimo, ali na pitanje da li je moguće povrediti autorska prava objavljivanjem autorskog dela putem društvenih mreža, i to na “storiju”, odgovor je svakako – da.

Zaključak:

Oprez je uvek potreban kada nešto objavljujemo na internetu. Razlozi za oprez su pre svega da bi se sačuvala sopstvena bezbednost i privatnost, ali iz ovog primera vidimo da postoje još brojne zamke olakog shvatanja interneta. Imajte na umu da sve što radite na internetu ostavlja digitalni trag i može dovesti do odgovarajuće reakcije, te da se ne treba zavaravati iluzijom da ono što nije opipljivo, ne može ni da nas ugrozi.

AUTORI:

advokat Miloš Radulac

advokat Kristina Kostić Radulac